Božićni praznici, obredi i tumačenja

  Ovaj tekst je adaptirani odlomak iz knjige "Demoni i rituali" autora dr Danijela Sinanija.

Praznik kojim se obeležava rođenje Isusa Hrista se proslavlja 25. decembra po starom, a 7. januara po novom kalendaru. U širem smislu, Božić obuhvata period od šestonedeljnog posta do Bogojavljenja - 19. januara. Najznačajniji dani u vezi sa božićnim praznicima su Badnji dan i prvi dan Božića.

Božić je u narodu percipiran kao početak nove godine, te su rituali i običaji u vezi sa ovim praznikom usmereni u pravcu obezbeđivanja plodnosti, zdravlja i napretka ljudi i stoke, zaštite od nepogoda, i predviđanja događaja koji će se desiti do sledećeg prazničnog ciklusa.

Foto: Vanja Keser, Južne vesti

Esencijalni deo božićnih praznika predstavlja badnjak i običaji vezani za njega - sečenje badnjaka, unošenje badnjaka u kuću, ponude badnjaku, nalaganje badnjaka. Večera koja se sprema na Badnji dan je jedan od značajnijih elemenata, a na srpskom selu ona se služila na podu, na kom su prethodno rasuti slama i žito. Ta večera je posna, jer pada na dan kojim se završava post, ali je raznovrsna i bogata. Ostali značajni elementi su polaženik, božićna trpeza i na njoj pečenica i obredni hleb - česnica. Pred praznični obed trebalo je međusobno se pomiriti, davati blagoslov i oprost članovima domaćinstva. Za božićne praznike karakteristične su i obredne povorke koledara koje su maskirane išle od domaćinstva do domaćinstva igrajući i pevajući koledarske pesme namenjene zdravlju i napretku ukućana i domaćinstva.

Foto: Shutterstock, Nacionalna geografija

Veliki broj elemenata proslave Božića u našem narodu ne pripada hrišćanskoj tradiciji, te je ta činjenica privukla pažnju mnogobrojnih autora koji su pokušavali da protumače prehrišćanske elemente, da rekonstruišu njihovo poreklo i značenje. U nastavku teksta moći ćete da pročitate tri najznačajnije interpretacije božićnih praznika, one koje su zastupali Sima Trojanović, Veselin Čajkanović i Špiro Kulišić.

Sima Trojanović - Božić i solarni kult

Sima Trojanović je bio prvi domaći etnolog koji je pokušao da protumači određene običaje i rituale koji se tiču božićnih praznika. U svojoj studiji o Božiču objavljenoj 1905. godine, Trojanović posvećuje pažnju "mnogobožačkim" elementima koje je uočio u prazniku; naime, on smatra da Božić predstavlja hristijanizovanu formu praznika koji je bio obeležavan u okviru solarnog kulta. Rimljani su 25. decembra proslavljali praznik "Dan rođenja nepobeđenog sunca" koji se, kao i Božić, proslavljao u periodu u kojem je pozicioniran i zimski solsticijum (9. decembar) kada noć traje najduže, a dan najkraće u jednoj kalendarskoj godini. Naravno, narod nije mogao precizno da odredi kada se dešava kratkodnevnica, ali je uočena i obeležavana okvirno u tom periodu. Trojanović tvrdi da Božić nije usamljen praznik, te da se pre može govoriti o celom nizu praznika koji pripadaju jednom kompleksu: počev od Svetog Ignjatija pa sve do Bogojavljenja.

Trojanović je pokušao da protumači ulogu badnjaka u ovim ritualima, i navodi da nekoliko autora smatra da badnjak predstavlja dola iz prehrišćanske, mnogobožačke religije. On navodi zapis paroha J. Javora: 

"Naš narod uoči Božića meće na vatru po nekoliko sirovih glavnja, koje zovu badnjak. Zgodno značenje badnjaka bilo bi, kad bi se reklo da kroz njih hoće pobožni naš narod da označi kako se nekad idolima klanjao, a čim je primio hrišćanstvo, verujući u rođenog Bogočoveka Isusa, u znak da se odmeće idola, a prima se prave vere Hristove, baca, u vidu badnjaka, idole od sebe i spaljuje ih."

Foto: Valerija Čolović, Agroklub

Trojanović dalje ističe elemente rituala: sečenje badnjaka u rukavicama, obilaženje oko stabla u smeru kretanja sunca, opremanje badnjaka, hranjenje badnjaka, darivanje badnjaka novcem, prelivanje badnjaka vinom, te činjenica da se ljudi obraćaju badnjaku kao živom biću; iz svega ovoga Trojanović zaključuje da s radi o idolu koji se poštuje i umilostivljava, pošto se za idole verovalo da imaju iste potrebe kao ljudi i da ih je potrebno s vremena na vreme podmiriti i odobrovoljiti. Kako se ponegde badnjak umotava u mušku košulju, Trojanović pretpostavlja da se radi o muškom idolu. 

Na kraju, Trojanović zaključuje da je badnjak idol koji treba da predstavlja prenesena kosmička zbivanja u vezi sa kretanjem sunca na domaće ognjište, te da se mora obnavljati svake godine kao što to radi i sunce. Zamišljena moć koju badnjak ima, analogno kretanju sunca, deluje samo godinu dana. Trojanović smatra da se spaljivanjem biljnog idola, u početku imalo u vidu samo biljno božanstvo, da se posipanje i paljenje slame može posmatrati kao žrtvovanje stočne hrane, te da se posipanjem oraha provocira obilan rod - čemu služi i badnja večera koja je žrtvenog karaktera. Badnjak ne predstavlja sunce od prošle godine, već se preko njega na zemlji odigrava pojava novog, mladog sunca, koja prati astronomske promene u dužini obdanice. 

Veselin Čajkanović - Božić i kult predaka

Vrlo plodonosan i angažovan autor, Čajkanović u više radova u periodu od 1921. do 1941. iznosi svoja tumačenja božićnih rituala koje predstavlja kao običaje koji pripadaju kultu predaka. On naglašava da je Božić, uz slavu, najpoznatiji i najpopularniji praznik u srpskoj tradiciji, te da su oba praznika nasleđena iz "starinske" religije, pa kasnije sankcionisani od strane crkve i donekle hristijanizovani. Božić je praznik veselja i neograničene religijske slobode, a hrišćanskih elemenata u proslavljanju Božića ima malo, dok paganskih ima daleko više. 

I Čajkanović smatra da je 25. decembar odabran za dan kada će se obeležavati praznik Hristovog rođenja zato što se u rimskom kalendaru tada proslavljao praznik "nepobedivog sunca", i zato što se radi o periodu koji je kod mnogih naroda širom sveta obeležavan kao period velikih promena - produžavanja dana i buđenja novog života. Zatim, Čajkanović smatra da je ovaj datum bitan jer se tada proslavljalo rođenje boga Mitre, čiji je kult negovao ideje slične onima u hrišćanstvu, pa je tako bio i jedan od glavnih konkurenata novoj religiji. Odabirom Mitrinog dana za svoj praznik hrišćanstvo zadaje finalan udarac i tako u potpunosti potiskuje mitraizam. 

Najznačajnija Čajkanovićeva tvrdnja u vezi sa božićnim praznicima jeste da su Božić (ali pre svega - Badnje veče) u stvari - zadušnice, daća namenjena umrlima. On ovu tezu potkrepljuje mnogobrojnim argumentima: 

• Zajednička večera za Badnje veče ima magijski/religijski karakter: praćena je magijskim radnjama, zabranama ali i molitvama; ovaj obrok se ne jede sa stola već sa poda, tj. slame prosute na podu; postoje jela koja se obavezno spremaju; pogača se ne seče nožem, već se lomi rukama; ne sme se sve popiti i pojesti i nešto se ostavljalo preko noći na mestu na kom se jelo; sofra se ne rasprema niti se izbacuje đubre u naredna tri dana. Od obaveznih jela se sprema pasulj, kiseli kupus, pita od oraha i riba, a neizostavan je i med - a sve su ovo jela i namirnice htonskog karaktera (ove namirnice su neizostavan deo ceremonija posvećenih mrtvima)
• Na Badnji dan se sklanjaju predmeti od gvožđa i ne koriste se do završetka božićnih praznika (čak se i seno ne polaže pomoću vila, već rukama). Ovo su, prema Čajkanoviću, dokazi da se u kući za vreme praznika očekuje prisustvo duša pokojnika, a zabrana upotrebe metala je poznata iz mrtvačkog kulta - duše mrtvih se plaše gvozdenih predmeta koji mogu da im naude.
• Zabranu raspremanja i čišćenja kuće Čajkanović objašnjava strahom da bi se metlom mogle počistiti i izbaciti iz kuće i duše predaka. 
• Ostali običaji koji vezuju božićne praznike za kult mrtvih su deljenje hrane strancima prosjacima i nevoljnicima u vreme praznika, kao i bdenje, kađenje o Badnjem danu. 
• U svom prvom tekstu o Božiču, Čajkanović navodi da je Badnje veče dobilo svoje ime po običaju bdenja u toku ove noći. Bdenje se organizuje pošto se očekuje prisustvo duše ili demona kog se plašimo. 
• "Mirboženje", tj. ponovno uspostavljanje mira Božijeg u međuljudskim odnosima Čajkanović povezuje sa zabranom sukoba koja strogo važi za sve zadušnice, za slavu, Bele poklade...
• Božićna sveća se umeće u žito, koje je obavezna hrana posvećena mrtvima.
• Htonski karakter božićnih praznika se ogleda i u činjenici da od Božića do Bogojavljenja traje opasan period poznat pod nazivom "nekršteni dani", za koji se veruje da je tada "donji svet" otvoren i da na zemlju izlaze razni demoni.
• Obilno jedenje i pijenje koji se praktikuju za ovaj praznik su, po Čajkanoviću, sakramentalna žrtva. Kada se najedemo i napijemo (što činimo da bismo poslali hranu i piće na drugi svet), preci su zadovoljni, pa će nas u dolazećoj godini nagraditi berićetom.

Čajkanović u svom poslednjem radu zaključuje da je Božić, pored Krsnog imena i Đurđevdana, najnacionalniji praznik iz srpske tradicije, te da je on, pre svega, praznik iz kulta predaka. Božić jeste složen praznik, i pošto je on oduvek bio popularan, u sebe je uvukao i druge pojedinačne praznike i izvršio njihovu likvidaciju. 

Na osnovu etnografskih, jezičkih i folklornih izvora, zaključuje da se za Božić očekuje dolazak jednog velikog božanstva. U nekim pesmama i verovanjima se jasno vidi da se Božić zamišlja kao konkretna ličnost, ali se, prema Čajkanoviću, tu ne radi o hrišćanskom bogu, koji niti jaše, niti ulazi u kuću, niti lično učestvuje u večeri, već se radi o paganskom, prehrišćanskom božanstvu. On takođe iznosi tezu da se radi o srpskom vrhovnom Bogu, koji poput Vodana, Tračkog Herosa, Svetovida itd. putuje na konju i obilazi svoj narod, koji ga zamišlja kao starca sa bradom, što je karakteristično za paganska božanstva. Najvažnije je da se radi o božanstvu htonskog karaktera, tj. o Bogu donjeg sveta. 

Na kraju, Čajkanović zaključuje da je srpski starinski praznik koji je prethodio hrišćanskom Božiću bio praznik predaka, praznik u slavu boga mrtvih, koji je istovremeno imao i ulogu najvećeg nacionalnog boga. 

Špiro Kulišić - Božić i agrarni kult

U monografiji iz 1970. "Iz stare srpske religije - novogodišnji običaji" Špiro Kulišić iznosi svoju ideju o poreklu i karakteru rituala koji se ovom prilikom izvode: on je zastupao tezu da božićni praznici pripadaju agrarnom kultu, te da po narodnom agrarnom kalendaru označavaju početak novog godišnjeg perioda i novog "agrarno-proizvodnog" ciklusa. U skladu sa ovom tezom, Kulišić tumači bitne elemente božićnih praznika:

1. Badnjak i slama

Kulišić smatra da je badnjak kod Srba prvobitno predstavljao demona vegetacije. Izbor drveta takođe smatra značajnim, jer se u našem narodu smatra da su hrast, cer i lijeska demonsko drveće kom se pripisuje izuzetna mistična moć. Badnjaku se, kao demonu vegetacije od kog se očekuje da obezbedi proldnost, u raznim fazama rituala prinose različite žrtve: biljni plodovi, pšenica, vino, pečenica, mast, med, šećer i vuna. 

Foto: TopPress

Preskakanje ili ljubljenje badnjaka, ili jedenje jela ili plodova stavljenih na badnjak imaju za cilj da se njegova zamišljena mistična magija prenese na ljude.

Spaljivanje badnjaka predstavlja čin kojim se omogućava rađanje mladog božanstva/mladog duha rastinja, a plodotvorna snaga badnjaka se prenosi i na slamu koja predstavlja useve i čini deo obreda za podsticanje plodnosti.

2. Božićni obredni hleb 

Kulišić je smatrao da božićni obredni hleb (česnica) potiče još iz "slovenske starine" i da vodi poreklo iz "proizvodno-mađijskih običaja rodovskog društva". Na osnovu Vukovog opisa običaja koji se zove milanje - u kojem se prilikom okretanja i lomljenja česnice za trpezom domaćin pita da li se vidi, odnosno "mila" (pomalja) iza česnice, priziva još bolji rod i još veća česnica naredne godine iza koje se domaćin neće videti. Kulišić zaključuje da česnica simbolički predstavlja žito, tj. obredni hleb od novog žita.

Foto: Rojters

Kulišić veruje da se po načinu na koji se priprema česnica može videti da ona predstavlja stariji tip božićnog obrednog hleba - ona se priprema bez kvasca, peče se u pepelu, ima na sebi samo simbolične ureze namenjene svakoj vrsti žita - što ga sve navodi na ideju da česnica predstavlja "primarni, arhaični tip božićnog hleba", dok su figure na božićnom hlebu opšteg tipa predstavljali razvijeniji izraz ideje koju nalazimo u ulozi česnice.

3. Božić i simbolički poljski radovi

Kulišić smatra da se u pojedinim božićnim običajima mogu prepoznati simbolično oranje i simbolično sejanje. U koledarskim pesmama koje se javljaju kod slovenskih naroda nalaze se elementi koji prema principima imitativne magije treba da deluju povoljno na rod i useve. Kulišić smatra da se u simboličnom izvođenju poljskih radova božićni hleb pojavljuje kao krajnji rezultat i treba da prizove bogatu letinu naredne godine - on u sebi sjedinjuje plodotvornu snagu novog žita i rezultat njegovog delovanja. 

4. Pečenica i životinjski polaženik

Kako bi zaokružio sliku o obrednom ponašanju vezanom za Božić, Kulišić usmerava pažnju na ritual kvocanja i pijukanja, koji se odvija dok domaćin rasprostire slamu po kući na Badnje veče. On smatra da kokoška ima ulogu životinjskog predstavnika duha žita, a da se domaćica kvocanjem identifikuje sa njom i da je simbolično predstavlja, dok deca predstavljaju piliće. Na osnovu toga, Kulišić pretpostavlja da su kokoška ili petao stvarno prisustvovali obredu simboličkog sejanja kao životinjski polaženici a da su ih zatim zamenili domaćin, domaćica i deca. Dakle, prvi polaženik je bila kokoška, a životinjskog polaženika je u kasnijim fazama zamenio ljudski, prvo ženski, a zatim i muški polaženik. 

Foto: Julijana El Omari, Agroklub

Kulišić zaključuje da pečenica predstavlja demonsku životinju čija se snaga i moć pokušavaju preneti na ljude i životinje u domaćinstvu. On smatra da ovaj običaj ubijanja svinje potiče sa lovačko-sakupljačkog stupnja društvene organizacije. 

*

Danijel Sinani zaključuje da su fenomeni iz narodne religije izuzetno kompleksni, "i pokušaji njihovog tumačenja putem jednog kulta uvek će ostaviti nedoumica i doneti više nedovoljno uverljivih argumenata. Ukoliko bismo ikada pokušali da se bavimo rekonstrukcijom porekla i značenja praznika za koje se smatra da potiču iz prehrišćanskog perioda - a nećemo - najmanje pogrešno bi bilo, čini nam se, da se za polazište uzme pretpostavka da je narodna religija višeslojna i sačinjena od ideja i praksi iz različitih faza razvoja religije, kao i da su u gotovo svakom njenom fenomenu prisutna verovanja u kojima se mogu istovremeno prepoznati elementi iz nekoliko različitih kultova."